MUCANJE

Mucanje( dysarthria spastica ) je poremećaj fluentnosti govora koji se ispoljava u isprekidanosti i nepravilnosti govornog procesa usled grčeva organa za artikulaciju ( jezika, usana, nepca) i disanje ( dijafragme i mišića grudnog koša ). Mucanje je zapravo poremećaj ritma i tempa govora.

Kako se ispoljava mucanje?

Ispoljava se na različite načine: ponavljanjem ili prodižavanjem glasova, slogova ili reči, zastojem u govoru, neadekvatnim pauzama, ubacivanjem različitih glasova ili uzrečica, praćeno strahom od govora, pojačanim znojenjem, crvenilom lica, ubrzanim radom srca, izbegavanjem gledanja sagovornika u oči.

Kada se javlja mucanje?

Obično se javlja između druge i treće godine, oko pete, pred polazak u školu ili u pubertetu. Kasnije se javlja samo kod nekih oboljenja ili kao posledica nekih stresnih situacija.

Zašto neka deca mucaju?

Razlozi su višestruki. Bar tri faktora u tome učestvuju :

* biološka sklonost ka mucanju (nasleđena ili urođena),

* traumatska situacija kao neposredni povod,

* psihološki unutrašnji i spoljni činioci koji takvo stanje podržavaju.

Ne znači da će svi koji imaju sklonost ka mucanju stvarno i postati osobe koje mucaju. Isto tako, ko nema sklonost ka mucanju neće postati osoba koja muca, bilo šta da mu se dešava.Svako dete ima svoj osobeni set faktora koji doprinose pojavi i održavanju mucanja. Zato se i procena, pomoć i tretman određuju prema svakom detetu ponaosob.

TIPOVI MUCANJA:

Fizološko mucanje:

Fiziološko mucanje se javlja u period između druge i treće godine života deteta. Dete često zastajkuje u govoru, ponavlja pojedine glasove, slogove, reč ili rečenice. Ako se na njega ne reaguje i detetu ne skrene pažnja najčešće spontano prolazi. Prva takozvana “saplitanja” u govoru , koja liče na zamuckivanje, potiču od nesklada između brzog toka misli i sporosti funkcije govornih organa, između želje i volje deteta da govori i nedovoljne spretnosti i sposobnosti govornih organa. Zamuckivanje se naročito ispoljava kada je dete uzbuđeno, radosno ili žalosno. Mnoge reči koje dete razume, htelo bi da izgovori , ali usled neučvršćenih i neustaljenih motornih predstava reči u motornom govornom centru, ne dolazi do pravilne inervacije govornih organa i dete se sapliće, koleba i zamuckuje. Ta zapinjanja su česta pojava u govoru kod dece između druge i pete godine, i uglavnom prolaze sama po sebi, kako se sve više razvijaju govorni centri i periferni govorni organi ,kako dolazi do usklađivanja mišljenja i govora. Međutim kod dece koja su sklona mucanju, pod uticajem nepovoljnih spoljašnjih činilaca, ovaj period predstavlja kritičnu fazu za pojavu mucanja, i tada govorna kolebanja ( zapinjanje, zamuckivanje ) lako mogu preći u pravo mucanje.
roditelji i okolina sve više upozoravaju dete na njegove greške i ispravljaju ga ili ga grde i ismevaju, ono počinje da fiksira u svesti izvesne glasove kao teške, što izaziva strah od tih glasova i reči, strah od govora. Zbog takvog ponašanja roditelja dete počinje gubiti spontanost izražavanja, oseća da je stalno pod govornom kontrolom, skreće pažnju na vlastiti govor, postaje svesno pogrešaka koje čini, fiksira pojedine reči ili glasove na kojima je zamucalo, i pošinje gubiti samopouzdanje. Svako skretanje pažnje na način dečijeg govora ometa spontane misaono – jezičke procese, i dete koje nije bilo svesno svog zamuckivanja, počinje da muca.

Šta bi svaki roditelj deteta koje muca, trebalo da zna:

Saveti koji se daju roditeljima: odnose se upravo na neobraćanje pažnje i na uklanjanje rizičnih faktora koji mogu doprineti daljem razvoju mucanja, kao što su podsticanje razvoja govora ako on kasni, mere za emocionalnu stabilizaciju deteta i regulisanje porodičnih problema. Stalno ispravljanje deteta pri govoru, uznemirenost, neskrivena briga i strah, upadljivo nežno, saosećajno ophođenje roditelja prema detetu ne doprinosi da početno mucanje prođe samo po sebi, već da se razvije. Jedna od veoma čestih grešaka je nesklad i protivrečan stav roditelja u ophođenju s detetom. Dete je često u dilemi između strogih zahteva jednog, i blagog popustljivog postupanja drugog roditelja, što kod deteta izaziva proces uzbuđivanja i kočenja istovremeno, što dovodi do njegovog neuropatskog stanja i mucanja. Ako oba roditelja maze dete, sve mu čine i ugađaju, od ranog detinjstva onemogućavaju da stiče radne navike i obaveze prema radu,prema sebi i prema drugima, ono postaje kapriciozno, bezobzirno u zadovoljavanju svojih želja, često dolazi u sukobe s decom, odraslima, postaje preosetljivo i razdražljivo. Roditelji koji su i sami nekada mucali ili imaju u porodici nekoga ko muca, naročito su skloni, da preterano i neadekvatno reaguju.

Izvesni doživljaji straha, radosti i žalosti, naročito ako su jaki, mogu pojačati ili izazvati mucanje. Konfliktne situacije koje dete doživljava u porodici, predškolskoj ustanovi, u društvu sa decom, kao što su sukobi između roditelja ili njegovi sukobi sa odraslima ili drugom decom, mogu izazvati psihičku napregnutost, osećanje nesigurnosti i ugroženosti, postaje preosetljivo, razdražljivo, što stvara dispoziciju za mucanje.

Kada se mucanje pojavi kod deteta, konfliktne situacije ga pogoršavaju, one su često uzrok i recidiva mucanja. ( mucanja koje je već bilo izlečeno )

Primarno mucanje:

Primarno mucanje ( još nije pravo mucanje ) je slično fiziološkom, ali su zastoji više izraženi i češća ponavljanja glasova i slogova. Dete takođe nije svesno svog nepravilnog načina govora, ne napreže se u govoru niti izbegava govor. Proces komunikacije nije otežan iako takav govor već privlači pažnju slušaoca. Zastoji u govoru su češći nego pri fiziološkom mucanju. Za razliku od fiziološkog mucanja, gde češće dolazi do ponavljanja reči i fraza, kod primarnog mucanja češće se ponavljaju glasovi slogovi. Grčevi prisutni kod ovog oblika mucanja su kloničnog tipa, što znači da dete bez ikakvog napora ponavlja elemente iskaza. Dete može postati svesno mucanja ako mu se na to obrati pažnja ili ako se ispravlja ili bilo kako upozorava. Tako se vrlo brzo može razviti pravo mucanje.

Sekundarno – pravo mucanje

Sekundarno ili pravo mucanje ispoljava se opštom mišićnom napetošću celog tela, posebno govornih organa, strahom od govora i pojedinih govornih situacija, pojavom tikova i odbrambenih pokreta, neskladom između disanja, fonacije, artikulacije i govorno – misaonih tokova i dubokom svesnošću o sebi kao o osobi koja muca.
Ovo mucanje ispoljava se opštom mišićnom napetošću, posebno napetošću govornih organa. Dete je svesno da muca i ima strah od govora i pojedinih govornih situacija. Ukoliko mucanje duže traje, strah ne dominira samo govorom, već i celom ličnošću, česte su depresije, dete se povlači u sebe i osećanje manje vrednosti je sve jači.
Mucanje se rađa u svesti pojedinca tek onda kada on sam postane svestan da s njegovim govorom nešto nije u redu, kada počinje obraćati pažnju na sopstveni način izgovora i kada se zbog njega oseća obeshrabren. Pri pravom mucanju slabi spontani automatizam govora. Treba odmah potražiti pomoć stručnjaka ( logopeda i psihologa ).

Akutno ili naglo ( abruptno ) mucanje

Akutno ili naglo mucanje javlja se kao reakcija na psihičku ili fizičku trauma, predstavlja naglu pojavu mucanja kao rezultat patološki povećane emocionalne reakcije ličnosti na fizičku i psihičku trauma, jer je govor “ slaba tačka “ te osobe.
Ovo mucanje je akutno od sedam do četrnaest dana od momenta nastanka , zbog toga što se za to vreme, još nije razvilo naučeno ponašanje i drugi propratni simptomi. Zato je potrebno da se roditelji što pre jave logopedu. Tretman treba započeti što pre da se mucanje ne bi produbilo i da se ne bi razvili drugi propratni simptomi.