PERVAZIVNI POREMEĆAJI

Pervazivni poremećaji su kompleksni neurorazvojni poremećaji. Imaju karakteristične oblike patološkog funkcionisanja, sa kvalitativnim ostećenjem recipročnih socijalnih interakcija, nedostatkom socioemocionalnog reciprociteta, oskudnim, repetitivnim i stereotipnim obrascima ponašanja, interesovanja i aktivnosti kao i deficitima u razvoju verbalne komunikacije. (Golubović, 1998; Golubović & Kašić, 2000.)

Ove kvalitativne abnormalnosti su pervazivne karakteristike fukcionisanja ličnosti u svim situacijama, iako mogu da variraju prema stepenu izraženosti i često postoji opšti kognitivni deficit. Osnovni simptomi ispoljavaju se kroz oštećenje ili zastoj u razvoju verbalnih i neverbalnih sposobnosti komuniciranja, oštećenje u razvoju recipročnih socijalnih interakcija, nedostatak empatije i sterotipno ponašanje. Psihopatološka ponašanja kod dece sa pervazivnom patologijom prožimaju i zahvataju sve svere njihovog funkcionisanja. Dete koje pokazuje ovakve probleme u razvoju neophodno je što ranije prepoznati i uključiti u rehabilitacijsko-edukativni program. Pravovremeno prepoznavanje problema i uključivanje deteta u tretman sprečiće da se neopravdano propušta optimalni period za razvoj pojedinih funkcija u ranom razvojnom dobu.

U pervazivne razvojne poremećaje prema ICD-10 klasifikaciji svrstavaju se:

• dečiji autizam,
• atipični autizam,
• Rett-ov sindrom,
• drugi dezintegrativni poremećaj detinstva,
• hiperkinetički poremećaj udružen sa mentalnom retardacijom i stereotinim pokretima,
• Aspergerov sindrom,
• drugi pervazivni razvojni poremećaj,
• pervazivni razvojni poremećaj, nespecifikovan.

Pervazivni poremećaji su uglavnom obeleženi sledećim osobinama:

1. Govor :

• mutizam(odsustvo govora),
• stereotipan i prazan,
• papagajski i monoton,
• eholalije (neadekvatno ponavljanje reči ili fraza koje su predhodno izgovorene),
• oštećenje pragmatske sposobnosti (govore neprimereno socijalnom kontekstu),
• odsutnost ili odložena upotreba jezika i govora,
• dodirivanje rukom i vođenje umesto verbalnog zahteva,
• izostanak verbalne komunikacije.

2. Teškoće povezane sa ostalom decom i odraslima ( socijalna interakcija ):

• izostanak kontakta očima, dobro razvijen periferni vid,
• očita distanciranost,
• nedostatak zanimanja za ostalu decu i ono što ostala deca rade,
• bez odgovora kad se zovu imenom,
• izbegavanje fizičkog kontakta,
• ravnodušnost prema drugim osobama koje pate ili boluju, odnosno raduju se (nedostatak empatije)

3. Ponašanje :

• odsustvo ‘’kobajagi’’ igara (simboličke igre)
• zabavljanje sa samim sobom, okretanje, prevrtanje, pljeskanje dlanovima, itd..
• neprimereno smejanje ili ispad bez vidljivog razloga,
• neprimerena povezanost za stvari,
• opsesivno-kompulsivno ponašanje,
• ponavljanje čudne igre koje traju dug period vremena npr. ( slaganje kocki jedna na drugu, vrti loptu u krug i zagleda je ),
• insistiranje na rutini i nemenjanju ničeg u okolini.

Tretman:

U tretmanu se zalažemo za razvojni, individualno-diferencijalni pristup, maksimalnu stimulaciju govorno-jezičkog razvoja. Stimulacija se najlakše i najuspešnije obavlja uz potpunu saradnju sa roditeljima. Terapijski postupak ne sme se događati samo u toku logopedskog tretmana.